Разговори са равногорцима, 2. том

Произвођач: Pogledi

Ова књига пружа карику која обично недостаје у историографији. Поред чињеница из записаних докумената, емотивних људских прича изнетих из сећања, књига дочарава не само ток, већ и атмосферу, мотиве и духовно стање учесника неког истроријског догађаја. Светски рат у оку обичног човека са свим предрасудама, недоумицама и сумњама.
Књига почиње по принципу “даме имају предност“, тј. разговором са Даницом Вида­ко­вић. По­што је Даница из Лике, аутоматски је одређен и правац “кре­та­ња“ при­че, од запада према истоку.
На садржај уводног дела књиге, пресудно је утицао ин­­­тервју, са Даничиним мужом Ђуром Видаковићем, који је по­четком 1942. године био партизански командант. Касније сам срео и дру­­­ге који су неко време носили петокраку. Према његовим речима у Лици су сви би­ли под кокардом и другим српским и југословенским држа­в­ним обе­ле­ж­јима. Онда су се међу њих инфилтрирали чланови Ко­му­ни­с­тичке партије Хрватске и полако, све певајући четничке песме, пре­­узимали команду. Са војводом Ђујићем, у интервјуу 1991. године највише је било речи о ономе што је у том тренутку било најактуелније, а то је би­ло пи­та­ње ратних злочина. Наиме, југословенска влада, на челу са Ан­том Ма­рковићем, тада је послала Америци још један захтев за изручење во­ј­воде Ђујића, покушавајући на сваки начин да направи си­метрију са ус­ташом Андријом Артуковићем. Наравно, и тај захтев је одбијен.
До проле­ћа 1942. у најзападнијим српским крајевима, већ се ма­ло где видела кокарда. Тада је дошло до поделе у ни­зу одреда и ­по­­чео је још један грађански рат (поред оног са Хрва­тима). Ипак, про­цес пре­ласка партизана, па и њихових високих ко­ма­нданата, у че­тнике, настављен је до 1944. године.
Из најзападнијег дела Босне под четничком контролом, на коме је де­ловао Крајишки, односно Босанскокрајишки корпус, није било са­­го­ворника, због чега су искоришћени делови мемоара последњег кома­нда­нта овог корпуса, Митра Тривунчића, који су остали непознати нашој историји.
Из Херцеговине, интервју са професором Петром Бу­­брешком, две писане исповести које су послали Страхиња Гу­зина и Богдан Даниловић, као и делове мемоарских записа проте Ду­ша­на По­повића, рођеног брата капетана Милорада Поповића. Ови мемоарски записи нису објављени, а би­ло да се по­сматрају као књижевно дело, или као историјски извор, пре­дстављају један од најбољих текстова о Другом светском рату на на­шем тлу уо­п­ште. Нарочито је потресан опис страдања на Козари, 6. априла 1945. го­дине.
Како су и остала три Херцеговца доста говорила и писала о тра­ги­чним данима из пролећа 1945. године, ова тема је детаљно об­ра­ђе­на. С друге стране, сама по себи се наметнула прича о дешавањима у ис­то вре­ме на другом крају земље – на Зеленгори. Одговоре је дао мајор Александар Милошевић, командант 2. шумадиј­ског корпу­са, као и један чланак калуђера Никанора Паљића.
Реч добија командос Илија Стевановић, који ће по по­вра­тку из Босне постати београдски илегалац. Следи интервју са ка­пе­таном Радомиром Милошевићем, београдским илегалцем и под Немцима и под комунистима. Милошевић је издржао ропство у ко­­му­нистичким тамницама, као и др Ђура Ђуровић. Робијао је и омладинац Влада Кнежевић, син свештеника Јована, кога су љотићевци при­вели а Немци стрељали 21. октобра 1941. у Шумарицама код Кра­гу­јевца, као првог равногорца у овој области, и братанац чувене бра­ће Радоја и Живана Кне­жевића. Књига се завршава разговором са још једним омладинцем, Але­­кса­нд­ром Ђокићем из Штаба 501, који да­нас живи у Швајцарској.
И у овој књизи интервјуи су ауторизовани. Изузетак су интервју са Славком Шљиваром и делови разговора са мајором Але­кса­н­д­ром Ми­­лошевићем.

Аутор: Милослав Самарџић;
Повез: тврд;
Број страна: 310 (богато илустровано);
Формат: 25 цм (Б-5, 25х17.6 цм);
Писмо: ћирилица.

Мишљења купаца